Lujo Bakotić

Lujo Bakotić (21. 11. 1867, Senj — 31. 3. 1941, Beograd ) bio je pravnik, publicista, leksikograf, diplomata.

Punog imena Lujo (Alojzije) Juraj Franjo Ivan Josip Bakotić, rođen je u Senju od oca Ignjata Bakotića i majke Adele (Adelajde) markize Gravisi. Lujo se, kao i njegov otac Ignjat, advokat, smatrao Srbinom katoličke vere. Gimnaziju je završio u Splitu, a pravne nauke u Beču i Gracu.

Bavio se advokaturom, a jedno vreme je bio i predstavnik Srpske stranke u Dalmatinskom saboru. Zbog rada za narodne ideale morao je 1913. pobeći u Srbiju. Nakon izbijanja Prvog svetskog rata, povukao se u Niš a odatle u Pariz, pa Rim, gde je postavljen za sekretara poslanstva pri Vatikanu i radio na Konkordatu između Srbije i Vatikana.

Posle Prvog svetskog rata bio je poslanik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Vatikanu (1920-1923), kao i na drugim dužnostima Ministarstva spoljnih poslova. Često je zastupao novu državu u Hagu, a posle je postavljen za našeg poslanika u Moskvi i kao takav penzionisan 1935.

Bakotić je bio klasično obrazovan, poznavalac francuskog, italijanskog, nemačkog, engleskog i latinskog jezika.

Poznata dela:

• Justinijanove institucije (prevedeno s latinskog 1911).
• Dalmatinsko pitanje (izašlo 1915. u Švajcarskoj, na francuskom jeziku),
• Rečnik srpskohrvatskog jezika (1936),
• Preveo je i izdao Bibliju (Stari i Novi Zavet, 1938, posle dvadeset godina rada)
• Srbi u Dalmaciji (1939).

Takođe je napisao veliki broj pravno-političkih članaka u stručnim časopisima.

Literatura

• Nekrolog u "Politici", 1. aprila 1941, str 7^{[mrtav link]} (bolja slika ovde^{[mrtav link]} na strani 5).